13. april 1966. godine.
Sredinom aprila, godine 1966. došao je dan velikog meča, kad je Partizan kao domaćin dočekivao slavni Mančester Junajted; tipičnog pretstavnika engleske škole fudbala, koji igra beskompromisnu duel igru i Partizana, koji igra potpuno suprotno; maštovito, lepršavo, igru začinjenu prefinjenom tehnikom.
Kakva poslastica za fudbalske gurmane; ali u vrijeme kad je utakmica trebala da se igra ja sam morao ići popodne u školu; a ku'ćeš veći peh, nego negledati takvu utakmicu. Vazda sam se čudio mom starom, kako može otići u šetnju sa materom, a takvu utakmicu negledati. Nije moj stari bio protiv fudbala i nije moj stari bio protiv sporta, jer bio je moj stari vrstan gimnastičar, al' jednom su njegovi drugari u "Vrbas logoru" igrali fudbal, a kako je moj stari za fudbal imao dvije ljeve noge postaviše ga na gol; da brani i sve je bilo dobro; stari je branio fenomenalno; vadio lopte iz rašlji, spasavo ekipu od katastrofalnog poraza, sve dok ga mokra i vodom natopljena lopta nije spucala u glavu. Bješe to bomba; sa pet metara; pravo u čelo i još mu ostavi blatnjavu fleku na čelu.
-Jeb'te je! - izdera se moj stari, držeći se za glavu - nadj'te vi sebi drugog golmana, kog' će te šikati u glavu - ja više ne branim, - i još se stari opasno naljuti na centarfora, što ga je gadj'o u čelo.
-Mogo si mi tako i oko iskopati, - reče stari.
Eto; to bješe jedini razlog, zašto je moj stari više volio gimnastiku.
Tog aprilskog dana; bješe trinesti dan u mjesecu i sve je govorilo da za mene taj dan utakmice neće biti, a dolazi strašni i slavni Mančester, na čelu sa Bobi Čarltonom, Džordžom Bestom, dugokosim fudbalskim "Bitlsom", a Mančester je tim koji je cjelu jednu generaciju izgubio u avionskoj nesreći, kad su se preko Minhena vraćali iz Beograda i revanš susreta sa Zvjezdom. Izginuše svi; osim Mat Bezbija i Bobi Čarltona. Dugo je Mat Bezbi stvarao i oporavljao ekipu od tragičnog dogadjaja iz 1958. godine. Važili su za najvećeg favorita i mogućeg pobjednika Kupa šampiona.
Razmišljam o bježanju sa nastave, al' u razredu smo samo Kvoca i ja bili spremni na to, a ostali; niko i kako da kidaš kad bi odmah skužili da je to zbog utakmice, a znam da bi me i Djudja sigurno prozvala da odgovaram, baš zato što sam zbriso sa nastave.
Vrijeme ide; brojimo minute. Znam, evo; još pola sata i utakmica počinje. Stalno Čeza koji je jedini imao sat u razredu pripitujem.
- Kolko još ima? - a on; od rodjenja Partizanovac, luta mislima negdje po Stadionu JNA i samo mi prstima pokazuje minute.
Evo; još desetak minuta, a znam; kamere su već uključene; prenos je počeo, a mi u klupama okrećemo lekciju iz engleskog. Djudja šara na tabli i kaže.
- Ako pogriješim, slobodno me ispravite i recite.
- Još niste..! - dobacih zajedljivo, a istog časa jezik pregrizoh jer bio sam siguran da zna ko je to rekao.
Odjednom na vratima se pojavi Grabo, direktor škole; te će Djudji:
- Momci nek predju preko u drugu učionicu na televiziju, da gledaju utakmicu. Ona pocrveni u licu, skinu naočale, te onim svojim sitnim očicama zatrepta i zajedljivo zapita:
- A djevojčice?
- Nek idu malo u šetnju, - reča Grabo.
Ne bi Djudji pravo, a na licu joj se jasno vidjela, sva jal i nemoć da bilo šta promjeni.
Bješe to trenutak za pamćenje, jer nam je Grabo pripremio i omogućio gledanje utakmice, a mi se dječački grleći radovasmo svakom partizanovom golu i nije nam bilo važno ko je ko i za koga navija; svi smo tog momenta i iz sve snage navijali za nas i naš Partizan.
Pobjedi Partizan goste iz Mančestera, ali samo u prvom meču i valjalo je tu prednost održati i u revanšu.
Uspio je Partizan u grotlu Old Traforda da se odbrani, lavovski se boreći za svaki centimetar svog terena, za svaku loptu, a igralo se svih devedeset minuta u kaznenom prostoru Partizana; svaka nabačena lopta bila je šansa za Mančester. Te večeri pored televizora i moj stari je navijao za Partizan i svi smo na kraju bili sretni što je Partizan izbacio veliki Mančester. Lou, Best, Čarlton i Stajls ostadoše kratkih rukava, a Partizan se plasirao u finale i meč protiv Real Madrida.
Finalna utakmica pokaza da je Partizan bio bolji, a Real; mudriji, iskusniji i sretniji.
Bila su to vremena, kad smo se svi smijali i družili i sve je imalo nekakvog smisla; kad je na cjeni bila Juga i pasoš naš; kad smo zagrljeni sjedili; za Partizan navijali; moj babo gimnastičar i ja Zvjezdaš.
Kad svratim kod tebe osetim intimnu domaću atmosferu.Ne vraćam se u prošlost bez "preke" potrebe ali s vremena na vreme volim pročitati nešto od toga.Ukoliko je originalno. A ti jesi.
ReplyDeletepozdrav
Liv
Li draga
ReplyDeleteTi meni uvjek ostavis najljepse komentare. Znam da su iskreni i zato ih duplo racunam.
" Bila su to vremena kaka smo se svi smejali ..."
ReplyDeleteIz generacije u generaciju se ponavljaju iste stvari.Svaka se u mladosti smeje u starosti žali za prošlošću.Kada uporedim tri porodične generacije primećujem da se granica u mnogim stvarila pomerila pa i u tome.Kako nema apsolutnih pravila izuzetci su normalni. Ja bih rekla da su izuzetci pravilo.E ja sam ti taj izuzetak.
A što se tiče smeha,njega nikada dosta.Danas bar nije teško uključiti kompjuter,preleteti reakcijama na dnevne teme i sit se nasmejati.
Sa roza naočalama naravno haha. Treba znati ekskivirati gomilu gluposti.
Uostalom brujo moj, da nije ovog interneta nikada nas dvoje ne bi nastavili druženje.Bilo bi lepše da je uživo, ali ne budimo sitničavi.
zar ne.
pozdrav
Slazem se Li.
ReplyDeleteNadam se da ce mo jednom uspjeti da se vidimo, popricamo, prisjetimo se Banjaluke, Aleje, razgledamo slike nasih familija. Bilo bi to sjajno.
Nekada si mi bio komšija, vrata do vrata, sada si opet, blog do bloga.Zar to nije lepo. A što se tiče susreta, to moramo upriličiti. Ja sam na farmi dva puta godišnje, a ti ćeš sigurno kad tad navratiti.
ReplyDeleteOd svih lepih sećanja iz detinjstva ta Aleja i dvorište su mi najlepša. A kako i ne bi. Otvoriš prozor i zapuhne te miris lipe. Živiš u gradu, a dvorište kao fudbalski teren.I uz to brdo dece.
Sada redovno posetim jedan restoran pored Vrbasa. Video si fotku pa ćeš sigurno znati o kom je reč. Uostalom tamo nas je prvi put odveo Braco.Verujem da i ti zalaziš tamo.Vodu obožavam, ako je uz to i dobra klopa, ugođaj je veličanstven.
pozdrav
Li svega se sjecas.
ReplyDeleteDjetinjstvo ko iz bajke. Danasnji klinci i klinceze imaju sve, al nemaju, miris pekare, miris mesnice, nemaju djacka kina nedeljom u 10, cirkuse, leptirove, cvorke, gustere, nemaju kokosi u dvoristu, golubove na krovovima kuca. Nikad nisu jeli bagrem ni zvakali katran umjesto zvake.
Sigurno ce mo se vidjeti, vjerujem u to.
pozdrav
Žvakao si katran..haha.I ja.I smolu sa zimzelenog drveća.Koji božanstven ukus.Ti mirisi su mi se uvukli u dušu.Osećam ih istim intezitetom kad se setim,pa me naravno obliju osećanja.Ne zna mozak da je to prošlost pa reaguje isto,haha. Pošto reagujem emotivno i na današnjicu zato u meni nema puno prošlosti.
ReplyDeleteZnaš Mićo da je higijena duha najbitnija. Održavanje mentalne čistoće je preduslov lepote življenja.Deca su dobar primer pa i to u najranijoj dobi.Vrlo brzo se kvare.To nam je u genima.Dečije pakosti znaju biti pogubne za pojedince koji su emotivni slabići.Ako se u detinjstvu ne izgradi pravilan odnos prema sebi,koji je preduslov odnosa prema drugima, greške se vuku ceo život.
Nikada nisam posebno analizirala svoj duhovni put.I bez toga se po sebi nameću određeni zaključci.Jedan od njih je da sam kasno osvojila visok stepen duhovne slobode.To mi govori da sam,izgleda, bila zauzdana normama postavljenim u strogoj patrijarhalnoj porodici. Grdno grešimo kada mislimo da je treniranje strogoće klasičnim sredstvima jedini put za obuzdavanje mladih ljudi.To je klica velikog broja problema koji se kasnije jave u braku i uopšte društvenim kontaktima te ličnosti.Kada u svest ljudi oko sebe ugradiš jednu sliku o sebi svaka promena,pa i najmanja, bude dočekana sa nevericom i apriornim neprihvatanjem.
Ja se mirno nosim sa tim problemom zahvaljujući činjenici da sam prethodno uspostavila neophodan mir.A on je nešto najlepše što čovek može da dosegne.Pomirenost sa ljudskom sudbom, neizbežnošću istog nam kraja i uz to vraćena arhetipska lepota svakog proživljenog trenutka. Intezitet dečijih emocija se vrati na velika vrata:ponovo se uživa u ukusu sladoleda,vetru,
čak i stvarima koje se ne bi trebale voleti kao pljusak kiše, grmljavina.
Ovih dana Holandiju potresaju mali zemljotresi. Skoro svaki dan. Od 1,2 do 4, 4,5 raspona jačine. Brojevi policije su prebukirani.Haha... Možeš li to da zamisliš.Smešnih scena koliko hoćeš.Ja nisam prestala da spremam sto nakon porodične večere.Da je bio jači verovatno bih, da se ne zavaravamo.Ali bez nepotrebne i štetne panike.
Gde ja ovo zalutah.Stigoh do zemljotresa.Svašta.
nećeš mi zameriti. Tvoja stranica ionako puca od emocija pa me mami.
Pozdrav
Ugledah ovu stranicu sa desne strane sa naslovom Lijepo je biti ti. A ja sam baš pisala o tome kako je lepo biti JA. E onda je lepo biti I TI.
ReplyDeletejoš jednom ćaos
Pozdrav Stari:))))
ReplyDeleteLi
ReplyDeleteHvala Ti za ljep komentar.