DUNSTER

Jun 1968.godine

Bilo je to u junu mjesecu 1968. godine; samo godinu dana prije banjalučkog zemljotresa, u mjesecu kad se Banjaluka najviše zeleni, kad lipe imaju guste krošnje i prave najdeblji hlad, kad naša Aleja miriši; a men' je te godine bila nešto posebno ljepa.

Tog dana, strepio sam i molio boga da nam televizaor ne crkne. Nek' crkne sutra; prekosutra; nek crkne bilo kad; al' ne danas. Danas mi televizor treba više od svega, pa makar ga negled'o nikad više. Trema i svi mogući leptirovi trepere po mom stomaku, a pred srebrnim, svjetlucavim i treptajućim ekranom smještenim u poduboku drvenu kutiju našeg televizora to veče sjedimo; moj babo gimnastičar; moj brat Sveto; Salama i ja, a sa druge strane; tamo, unutra; u televizoru; odvija se drama. Igraju naši; igraju protiv njihovih i ne samo protiv njihovih; igraju naši protiv njihovih i protiv sudije Dinsta. Eh; majko mila; što nema neka božja ruka da sudiju ćopim; onako; unutra u televizoru i da mu sva rebra polomim i svu rodbinu mu po redu spomenem, pa da mu i onu balavu pišću u koju stalno svira protiv nas, u nos nabijem. 

Svi skačemo, sekiramo se, a ja; žiška vatrena za nepravdu da izgorim, samo moj babo ne; jer; kad je fudbal u pitanju; mom babi sve je ravno; babo je ladan ko Šukrijina boza. 

Odjednom; nestade slika; nema ni tona; sve se bjeli, a ja kao najbolji poznavaoc cjelovečernjeg televizijskog programa u našoj kući, intervenišem. Ošinem dlanom, iz sve snage, onako; sa strane, drvenu kutiju televizora i slika dodje. Moj babo se onda čudi; 

-Štas'mu napravio? - pita.

-Ništa; - odlem'lo se babo, odlem'lo, - na šta će on opet.

-Ma, sredio si ti njega svojim lupanjem. 

-Nisam, nisam; jel;l čika Palija rek'o da je televizor dobar? - kažem ja njemu.

Igraju naši k'o iz priče, k'o iz bajke, k'o iz snova, a sudija smeta. Neda; neda; ama baš ništa; majku mu jebem alpsku. Sve što se more svirati za njih svira; sve što se more i nemore svirati protiv nas; svira. Da'bogda mu ovo bilo zadnje sviranje. Skačemo, za kosu se čupamo, Salama, ja i moj buraz, a babo; ma ko ga samo navadi na tu gimnastiku; k'o da je to neki sport; samo se smješka i smijulji, pa će u neko doba:

-Eto; vidiš da su Talijani bolji.

-Talijani bolji?!, - ma daj, šta pričaš? - kako oni mogu biti bolji, cjeli svjet vidi da nisu i da nas sudija krade, - čuj; naši su u bjelim dresovima, a Talijani su tamni, - režim ja na svog gimnastičara. 

-Bogati! - a ja cjelo vrijeme navijam za tamne, - pa zadnji put su naši bili tamni.

-E; vidiš; ovaj put nisu tamni, nego su bjeli, - velim ja njemu zajedljivo, - Dinst nije pomješo boje; zna on dobro ko mu je gurno lovu.

Gleda babo pa će najedared:

-Eno; sudija svir'o prekršaj za nas. 

-Ma kakav prekršaj, - kažem ja njemu, - to on za Talijane svir'o slobodan udarac na liniji šesnaesterca. 

-Majku mu jodlersku, - veli moj babo. 

-E, takog te volim, - ma; samo što to reče; Talijani zabiše. 

-Bem ti život, kad sa neznalicom gledam vaku utakmicu. 

-Znaš; ti se previše sekiraš, a oni su puni para, - opet će moj babo. 

-Ajd' ne zafrkavaj, - kakva lova? - igra se za zemlju, o lovi će mo kasnije. 

Kasnije; bi kasno, odigraše naši nerješeno, a babo ode spavati; k'o da utakmice nije ni bilo; a nas trojica izadjosmo na balkon, gdje smo do kasno u noć  prepričavali utakmicu tugujući za propuštenom pobjedom.

Bila je to vrela junska noć; davne 1968. godine.

Od tada, više ne volim švajcarske sirove, satove i Milka čokolade, a godinama poslije toga stalno mučila me nepravda i kradja, jednog sudije; dunstera, a ime Dinst; nikad više ne mogu zaboraviti.

Eto; tako smo navijali za nas, strahovali da ne crkne televizor naš; Salama; moj buraz, babo i ja; kad je igrala Jugoslavija, a sudio Dinst pojmaš.