Jesen 1955. godina
Kupio men' babo topić, a babo moj vojno lice; tenjkista; voli ulje, čelik, cjevi, čaure, balistiku, pa još voli matematku, proračunavanje posrednog gadjanja, pa eto; ko tobož' da meni pokaže to čudo od topa. Kupio ga na gradskoj pijaci, a topić; zelenom farbom ofarban, sve cvakti; sjaji se, sa drvenim žutim točkovima i sa mnogo žutih drvenih granata, što im je dno gdje ko biva udarna igla mora da opauči čauru crvenom malom tačkicom ofarbano. Meni drago, meni milo i sve cupkam od radosti; a sjećam se ko kroz maglu, možda imadoh četri godine, al'; sigurno ne više.
Uz'o babo top, izvuk'o ga iz neke kut'je za cipele, pa sa njim na poligon za gadjanje; pravac naš hodnik, a dobro da nije čit'o i dnevnu zapovjest, kao pravi vojnik, a meta, drvena ulazna vrata na drugoj strani hodnika. Taman je još trebalo samo da neko iz vana otvori vrata i udje, pa da ga babo strefi i pogodi u ono, nezgodno mjesto, jer smo tada imali zajednički stan; a moš misliti kako bi se naši susedi obradovali tome, odma tužba, da ih je babo ćeo ubiti, a to ti je odma i incident na nacionalnoj osnovi.
Stavi babo "granatu" u cjev, drvenu naravno, kalibra dvajst milimetara, pa sretan i ozarenog lica, zategne oprugom i top grunu - dum..!
Vrata zvone, tresu se; a granata se odbi od vrata, kotrlja po hodniku, a men' drago, men' milo.
-Tata, tata..! - daj malo ja..! - vičem, cupkajuć nogama na jednom mjestu.
-Ajd', ajd', - samo pazi, - polako, - upozorava on mene.
Vučem ja unazad udarač sa oprugom, al' ide teško, pa mi babo pomaže; a ja oči izbekario, k'o pravi nišandžija, čekam siguran pogodak u vrata.
-Dum..! - tresu se opet velka vrata, a ja mislim, - bog te mazo, tata, tata, kuću će mo srušti, - kolko jako zvoni.
Stara izleti na hodnik pa će:
-Ma jes'ti normalan!? - veli babi, - 'oćes mu oko iskopati sa tim topom..!? - misleć na mene, a babo; vojno lice; odma sluša na zapovjed, sastavi pete, cepnu i kaže:
-Razumem ženo..!
Spremi on taj drveni top u kut'ju i nikad ga više ja ne vidjeh.
Eto, bilo je to pokazno gadjanje u našem hodniku, jedne hladne jesenje večeri, davnih pedesetih, a men' žao što nemam više topa, što ga babo men' kupio i sve mislim, - ma daće meni babo top, da i ja gadjam, samo da stara ne vidi, - al' nedade babo, nikad više. Stara nared'la, a babo i sluša i izvršava naredjenja.
E..., šta je to bio ljep top; ma, ko pravi; sve imo na sebi, čak i onaj dio što se lafet zove, pa ga moš prikačit za vuču, a onda babo i biciklo imo, pa smo mogli nama na Manjaču, na gadjanje, samo; stara nikako da napiše tu prokletu "Dnevnu zapovjest", a bez tog'; nema gadjanja.
Možda je babo top kupio sebi, a staroj reko, k'o fol meni, a ona ga prokužla.
Nijo bilo planirano i nije bilo dnevne zapovjesti, o kupnji jednog drvenog topa, jer, znala je stara da top može oko iskopat, a moja stara je znala sve i da je ona bila neki komandant, ovog zadnjeg rata sigurno ne bi bilo.
