Jesen 1955. godina
Kupio men' babo topić, a babo moj vojno lice; tenjkista; voli ulje, čelik, cjevi, čaure, balistiku, pa još voli matematku, proračunavanje posrednog gadjanja, pa eto; ko tobož' da meni pokaže to čudo od topa. Kupio ga na gradskoj pijaci, a topić; zelenom farbom ofarban, sve cvakti; sjaji se, sa drvenim žutim točkovima i sa mnogo žutih drvenih granata, što im je dno gdje ko biva udarna igla mora da opauči čauru crvenom malom tačkicom ofarbano. Meni drago, meni milo i sve cupkam od radosti; a sjećam se ko kroz maglu, možda imadoh četri godine, al'; sigurno ne više.
Uz'o babo top, izvuk'o ga iz neke kut'je za cipele, pa sa njim na poligon za gadjanje; pravac naš hodnik, a dobro da nije čit'o i dnevnu zapovjest, kao pravi vojnik, a meta, drvena ulazna vrata na drugoj strani hodnika. Taman je još trebalo samo da neko iz vana otvori vrata i udje, pa da ga babo strefi i pogodi u ono, nezgodno mjesto, jer smo tada imali zajednički stan; a moš misliti kako bi se naši susedi obradovali tome, odma tužba, da ih je babo ćeo ubiti, a to ti je odma i incident na nacionalnoj osnovi.
Stavi babo "granatu" u cjev, drvenu naravno, kalibra dvajst milimetara, pa sretan i ozarenog lica, zategne oprugom i top grunu - dum..!
Vrata zvone, tresu se; a granata se odbi od vrata, kotrlja po hodniku, a men' drago, men' milo.
-Tata, tata..! - daj malo ja..! - vičem, cupkajuć nogama na jednom mjestu.
-Ajd', ajd', - samo pazi, - polako, - upozorava on mene.
Vučem ja unazad udarač sa oprugom, al' ide teško, pa mi babo pomaže; a ja oči izbekario, k'o pravi nišandžija, čekam siguran pogodak u vrata.
-Dum..! - tresu se opet velka vrata, a ja mislim, - bog te mazo, tata, tata, kuću će mo srušti, - kolko jako zvoni.
Stara izleti na hodnik pa će:
-Ma jes'ti normalan!? - veli babi, - 'oćes mu oko iskopati sa tim topom..!? - misleć na mene, a babo; vojno lice; odma sluša na zapovjed, sastavi pete, cepnu i kaže:
-Razumem ženo..!
Spremi on taj drveni top u kut'ju i nikad ga više ja ne vidjeh.
Eto, bilo je to pokazno gadjanje u našem hodniku, jedne hladne jesenje večeri, davnih pedesetih, a men' žao što nemam više topa, što ga babo men' kupio i sve mislim, - ma daće meni babo top, da i ja gadjam, samo da stara ne vidi, - al' nedade babo, nikad više. Stara nared'la, a babo i sluša i izvršava naredjenja.
E..., šta je to bio ljep top; ma, ko pravi; sve imo na sebi, čak i onaj dio što se lafet zove, pa ga moš prikačit za vuču, a onda babo i biciklo imo, pa smo mogli nama na Manjaču, na gadjanje, samo; stara nikako da napiše tu prokletu "Dnevnu zapovjest", a bez tog'; nema gadjanja.
Možda je babo top kupio sebi, a staroj reko, k'o fol meni, a ona ga prokužla.
Nijo bilo planirano i nije bilo dnevne zapovjesti, o kupnji jednog drvenog topa, jer, znala je stara da top može oko iskopat, a moja stara je znala sve i da je ona bila neki komandant, ovog zadnjeg rata sigurno ne bi bilo.
Divna, topla pričica prepoznatljivih sećanja na porodični život, detinjstvo, nevinost, i roditelja i dece, na neko drugo, sada već davno prošlo vreme herojskog perioda života, kada smo imali nade, želje, mnogo više ljubavi i razumevanja jedni za druge... Istina, da smo nastavili to da gajimo, ovoga rata siguno ne bi bilo....
ReplyDeleteUpravo tako kako si napisala. Nije se imalo, zivjelo se po zajednickim stanovima. Zemlja jos pod utiscima rata, al bilo je nade za sve nas.
ReplyDelete