AUTOSTOPER

Jedne hladne zimske večeri, dok je napolju vijala mećava, a mi okupljeni u prijatnom društvu, ćaskali o svemu i svačemu, "prekori" me Tamara, prijateljica, koja čita ove priče, majka troje ljepih, bistrih, mališana i svi jedno drugom do uveta.

-Zasto pišeš samo o Banjaluci kad si duže živio u Zagrebu? - napiši nešto i o Zagrebu.

-Imao bih dosta toga da napišem o Zagrebu, ali bih onda morao da otvaram i Zagrebački kaleidoskop, - rekoh joj.

Ipak, napisat ću neku priču, koja bi se mogla uklopiti i odmah mi padoše na pamet detalji vezani za gostovanja Borca u Zagrebu; ali koga interesuje priča o utakmici, kad se ljudi pale na politiku i isprazne sažvakane teme, u kojima mogu da se nadmudruju, napadaju, vrijedjaju, a ja više volim nešto kreativno, da se ne zamaram sa glupostima. Ima još dosta u životu da se živi i napravi ljepih korisnijih stvari, važnijih nego se prepucavati s nekim ubjedjivajući ga u nemoguće. Bolje je vrijeme provesti recimo u igri sa unucima, a djeca brzo rastu i više nikad neće biti toliki.

Da, neki se pale se na politiku; al' ja se ne palim na to. Palim se samo kao normalan na; ma znate vi dobro, već na šta mislim, al' najvažnije je da se još ne palim na guranje. Imam nekoliko pričica, pripremljenih, vezane za Zagreb. Možda, priča o autostoperu, možda priča o našim prijateljima, dragim Talijanima Ramildi i Djovaniju, ili priča, kad sam zbog neopreznosti ostao zaključan u krugu Dinamovog stadiona "Maksimir".                                                                                          

jun 1986. god.

Kiša pada, a nebo iznad Zagreba se otvorilo; pravi ljetni prolom oblaka i ne da pada, nego lije, a ja na križanju Selske sa Končarevom; odmah do starog gradskog kupatila, čekam zeleno na semaforu. Prilazi mi čovjek, bez kišobrana; hvata rukom za bravu vrata mog auta. Vidim, pokis'o je k'o miš i misleći da ga treba prebaciti tu negdje; blizu, ili možda do Trnskog, usput mi je; ajd' da pomognem čovjeku; otvorih mu vrata: 

-Šta je prijatelju, dokle ideš? - zapitah ga; smijući se, onako u šali.
-Vozi za Karlovac!!! - idemo na janjetinu! - izdera se on na mene, a ja se odmah uozbilji i nije mi pravo.
Opa; mislim se u sebi, ovaj nije baš tačan.
-Šta će mo u Karlovcu, kad imaš janjetinu i ovdje u Zagrebu? - pokušavam ga malo omekšati.Pogledam ga ispod oka, a on; neobrijan sav raščupan, bazdi na znoj i duvan; smrdi k'o tvor, a kapi se sljevaju niz njegovo lice. Osjetih; vrag je uzeo šalu i vidim da ću imati problem, a odmah mi pade na pamet, da ga odvezem pred stanicu milicije, na Trešnjevci, pa nek se oni bakću s njim. Napravio bih upravo to, ali već sam prošao Končarevu, a sljedeća najbliža je Remetinec, čini mi se.

-Ma za Karlovac, idemo na janjetinu, slušaj što govorim! - opet on strogo, te nastavi, - vozi, - sad skreni, desno, tu, tu, u ovu ulicu! - prstom mi pokazujući ulicu, kod dječijeg kazališta Trešnjevka.
.-Samo da uzmem torbu! - tu me čekaj, jesi čuo?! - reče on strogo.

-Ajde; samo požuri, nemoj da te moram čekati - rekoh mu.
Jest; malo sutra, čim on zalupi vrata, a čiko po gasu.
-Jebem ti budalu, - rekoh sebi.
Naravoučenije:

Jebala'vas janjetina ne otvaraj nikom kog' ne poznaješ!

SIRKET

Ljeto 1963. godine

Im'o ja jednom strica Stevana. Iz drugog rata izaš'o k'o pobjednik, al' fizički potpuno istrošen čovjek; rek'o bih prepolovljen, a im'o je tek dvadesetak godina. Na ljevoj nozi; cjevanica po pola pocjepana. Nogom kraćom za nekoliko centimetara, vidno hramljući, vukući je za sobom, mučio se u hodu. Al', u duši; razigran k'o vjetar; vedar, čio, spreman za šalu. Uvjek se šalio na svoj račun i nikad na tudji, uvjek je nešto uveličavao, izmišljao i u priči dodavao neke nestvarne zagonetne dogadjaje; šalio se. Ponekad je bilo dovoljno da ode samo do čatrnje i evo ga; već se keljkari; ima priču, jer k'o biva nekog je sreo na čatrnji. Za čas bi nešto smislio i priča je tu, a gotovo svaka bi bila ispričana do najsitnijih detalja i svaka bi počinjala u stilu; "ja za kvaku, on na vrata".

Jednom bio ja na'ferju, a strica Stevana marn'la kob'la, jer su se "posvadjali". Udar'la ga tako da je odma odletio pod jasle; on na jednu stranu, a kapa na drugu. On je nju timario, jer se u paši valjala po zemlji, pa je htjeo očistiti od blata, a ona bila škakljiva, pa ga stalno dok je češagijom timario glockala za gujcu. Bogami; jednom ga zahvatila i glocnula malo jače, a on njoj vratio pa je udario češagijom, a kob'la k'o kob'la; potegnu refleksno, pa šik; zadnjom nogom u stomak. Mom strikanu se zamagli; sve mu zuji u glavi, a pred oč'ma mu lete i cvrkuću pilići i tučići, u cimbule sviraju svirači, a on kakav je "zdrman" odma od toga napravio predstavu. Bokserskim žargonom rečeno, bio je to "klasičan nokaut"; malo u pleksus, malo u kuk.

Leži moj stric Stevan, previja se stenje, kvreči i pomalo škilji na jedno oko, k'o biva mrtav je; al' nije mrtav. Sve krišom pogleda oćel' ko naići i vidjet' ga kako leži, onako; "teško ranjen i mrtav". Trči strina Anka, ona ista što nam je svako jutro rano, uredno i redovno na sabajle, u čašicu naljevala obaveznu dnevnu dozu rakije:

-O… Stevo! - bogovi te jeb'li! - šta ti je! - jel' te kob'la udarila!?   

On, mrtav; previja se; gotov je, nema mu spasa; jer stref'la ga dobro. Odalamila ga žestoko, a kad konjče udara, tu nema spasa; odma kofere pakuj, pa na drugi svjet.

Sva preplašena, u licu blijeda, suznih očiju, iz sveg glasa doziva Petru, ženu Stevinog strica.

-O.. Petro!!! - bog ti dava; zov'der Mićana, - Stevu udarila kob'la! 

Za čas nasta strka, kuknjava i bablje naricanje, a žagor iz avlije prenese se širom sela; podignu na noge sve rodjake i komšije.

Okupilo se dosta svjeta, jer vjest se Golinjom proširila brzinom munje. Svi oko kreveta kukaju, svi ga zapitkuju. 

-Stevane! - diko! - što ti je? - jesi' živ? - Stevane!- janje moje; rec'der nešto,  - a Stevan; žmiri, drži se za stomak i samo odpuhuje, reklo bi se, doš'o djavo po svoje; bliži se kraj odbrojavanju. 

-Sirketa!!! - sirketa!!! - daj'der sirketa! - ljudi, daj'der brzo sirketa 'amo! - viče stara Andja.

Da, da, sirketa, sirketa - dodaje Danica, Ljubana Jandrina - treba ga masirati da dodje sebi!

-Ljudi!!! - ne treba njemu sirketa, - nego, brže penj'te konje i pravac Vrginmost; po sanduk, dok još nisu zatvorili, treba požuriti, - reče neko. 

Treba hvatati i uprezati konje; trč'der kod Šime Velemira po spuste; trč'der po dugačke lotre kod Mile Ruzveltovog, po kočencu treba neko skoknuti kod Aće Milovća; prednja kola su kod Mićka, na okivanju, a kako spomenuše sanduk, Vrginmost, poprezanje konja, tako mom stricu Stevanu dodje malo bolje. K 'o  biva malko mu se popravi zdravlje. Odjednom progleda i poč'e se keljkariti; jer vidi moj strikan da je opasno "zabrlj'o". Skupili se ljudi, odasvud; pa k'o veli; malo sam prećer'o. Jeb'ti njih; mogli bi oni mene živa zakopati, misli se on te odjedmo, neće da spusti ni hlače, da ga sirketom masiraju tamo dje ga je kob'la udar'la.

Nekako; te iste godine, sjećam se k'o juče  da je bilo prodav'o on junicu što 'oće ubosti, a koju sam ja godinu dana ranije naučio da bode; a telad, k'o telad, na svjet ne dolazi sa ružnom navikom da bode; nego eto; tele je bilo ljepo, a ja gradsko djete, bio milostivan pa volio sve domaće životinje, pa ga mazio tepao mu govoreć', kako će kad poraste biti jače u bodenju od Širana, Šarove, Vezove i Lisove. Milovao ga po čelu, pa tobož glavama; tuć, tuć i tuć i bogami; nauči se tele bosti, a moj stric ga godinu dana kasnije morao baš zbog toga što bode prodavati u Glini, jer je ljepa junica postala opasna po ljude. 

Prod'o on u Glini jun'cu nekom šverceru-pretržcu, čovjeku dva metra visokom, k'o od stjene odvaljenom. U "Kasini" ga ovaj isplatio, a on brže bolje sa strinom bjež'. Kud će, kako će, pa kao četr'est prve zalegnu kraj puta pod medju. Osmatra moj strikan teren, sve dok opasnost ne prodje i autobus ne dodje.

Tog ljeta sam sa stricom i strinom iš'o po sjeno u Luku; tačno u podne, kad sunce nejžešće prži, a okolo nas krajolik suncem obasjan, pruža veličansven pogled na netaknutu prirodu. Livade okružene zelenom šumom mirišu na sjeno, posvuda se čuje cvrkut ptica, a po sred dugačkih i ravnih livada proteže se mali, vijugavi potočić u kom smo lovili rakove; zarastao u žbunju, skrven šašom, zukvom i lokvanjima. Tu, na tom čarobnom mjestu moj stric Stevan ima obarak. Sjeno je suvo, valja ga pokupiti i odvesti kući.

Na glavi mog strica od debelog štofa kapa; špricana, zimska; za sva godišnja doba: "all season", a na nogama mu čizme, duboke, gumene, a koje je on uvjek obu'vo bez čarapa. Košulja; ljetna bjela, tanka, kratkih rukava, natopljena znojem i raskopčana pa se na povjetarcu prlina i hladi ga dok on na vrh kola punih sjena sadjeva voz. Iz džepa košulje vire cigare; žućkasta kutija Ibra. Stomak njegov bjel; k'o sir; a nije bio debo; a samo oko vrata, kao neki vjenac, pocrnio od sunca. Strina Anka na glavi ima podeblji rubac, sa crnim šarama i zelenkastim kariranim kockama; na njoj crni vertun, a u rukama drvene vile "domaća radinost" sa kojima mu baca naviljke sjena na voz.

Stric zastade; podignu kapu; obrisa znoj sa čela, pa će strini:

-Daj'der mi onu vlašu sa vodom, - eno je tamo; ispod jošića, - ona mu pruži flašu, a stric nagnu i sve glasno klokoćući popi do pola, te odjednom kiselog lica ispljunu.

-Bem'ti sunac! - što si mi ovo dala? - ovo je rakija? 

-Bog ti dava Stevo, pa ti si mi da' ovu vlašu da je ponesem, - reče ona. 

Bila su to vremena kad Kordunašima nije bilo važno i nisu pravili razliku, jel' rakija il' voda; pilo se podjednako i voda i rakija, pa me i ne čudi što je moj stric Stevan tek nakon pola ispijene flaše, primjetio da nije voda.

Kad je završio i sadjeo voz sjena, podjemo mi kući, a on uze vojke, ošinu bičem po kob'lama, pa će:

-Ajde, Ridja, Zora! - bećar paprikaš! - vidno zadovoljan podviknu na kob'le.

-Ća, Ridja ća, - videre je; udari ona mene nogom, - ma proda'ću ja i tebe, - gundja moj stric. 

I dok on gore na sjenu, jednom nogom prebačenom preko pauzine duboko uvaljen u sjeno, sjedi i vojka konje, strina dolje po putu trči "maraton", sve vilama kupeći sjeno šta se odvalilo od voza, a njegovi vozovi nikad nisu bili četvrtasti, nego uvjek nahereni i zaobljeni, a sjeno visilo sa strane, vuklo se po zemlji, pa bi se putem uvjek moralo trčati za kolima i vilama kupiti "snopovi" sjena i bacati nazad na voz.

I danas; nekih desetak godina kako umrije stric Stevan; iznenada; ovdje u Kanadi, sve mi se čini tako nestvarno. Počesto ga se sjetim. Ponekad ga vidim na pragu, stare, trošne, kućice, kako za ljetnih toplih predvečerja sjedi; pere noge, sam sebi polijevajući iz lončića; noge pune rana, promrzlih prsta, noge jednog borca, kako su ga od milja svi zvali, borca iz II svjetskog rata, jer bio je moj stric pravi pravcati borac. Teško ranjen, ležao je u Petrovoj Gori u zemunici broj 2, i nije se pretvarao; nogu su mu htjeli rezati.

Eto, to je priča o mom stricu Stevanu, kad se jednom "posvadjo" sa kob'lom, a kob'la ga ćela ub'ti, al' nije, nego ga samo dobro marn'la, jer; on je nju prvi izazvo; prvi je poč'o.

DUNSTER

Jun 1968.godine

Bilo je to u junu mjesecu 1968. godine; samo godinu dana prije banjalučkog zemljotresa, u mjesecu kad se Banjaluka najviše zeleni, kad lipe imaju guste krošnje i prave najdeblji hlad, kad naša Aleja miriši; a men' je te godine bila nešto posebno ljepa.

Tog dana, strepio sam i molio boga da nam televizaor ne crkne. Nek' crkne sutra; prekosutra; nek crkne bilo kad; al' ne danas. Danas mi televizor treba više od svega, pa makar ga negled'o nikad više. Trema i svi mogući leptirovi trepere po mom stomaku, a pred srebrnim, svjetlucavim i treptajućim ekranom smještenim u poduboku drvenu kutiju našeg televizora to veče sjedimo; moj babo gimnastičar; moj brat Sveto; Salama i ja, a sa druge strane; tamo, unutra; u televizoru; odvija se drama. Igraju naši; igraju protiv njihovih i ne samo protiv njihovih; igraju naši protiv njihovih i protiv sudije Dinsta. Eh; majko mila; što nema neka božja ruka da sudiju ćopim; onako; unutra u televizoru i da mu sva rebra polomim i svu rodbinu mu po redu spomenem, pa da mu i onu balavu pišću u koju stalno svira protiv nas, u nos nabijem. 

Svi skačemo, sekiramo se, a ja; žiška vatrena za nepravdu da izgorim, samo moj babo ne; jer; kad je fudbal u pitanju; mom babi sve je ravno; babo je ladan ko Šukrijina boza. 

Odjednom; nestade slika; nema ni tona; sve se bjeli, a ja kao najbolji poznavaoc cjelovečernjeg televizijskog programa u našoj kući, intervenišem. Ošinem dlanom, iz sve snage, onako; sa strane, drvenu kutiju televizora i slika dodje. Moj babo se onda čudi; 

-Štas'mu napravio? - pita.

-Ništa; - odlem'lo se babo, odlem'lo, - na šta će on opet.

-Ma, sredio si ti njega svojim lupanjem. 

-Nisam, nisam; jel;l čika Palija rek'o da je televizor dobar? - kažem ja njemu.

Igraju naši k'o iz priče, k'o iz bajke, k'o iz snova, a sudija smeta. Neda; neda; ama baš ništa; majku mu jebem alpsku. Sve što se more svirati za njih svira; sve što se more i nemore svirati protiv nas; svira. Da'bogda mu ovo bilo zadnje sviranje. Skačemo, za kosu se čupamo, Salama, ja i moj buraz, a babo; ma ko ga samo navadi na tu gimnastiku; k'o da je to neki sport; samo se smješka i smijulji, pa će u neko doba:

-Eto; vidiš da su Talijani bolji.

-Talijani bolji?!, - ma daj, šta pričaš? - kako oni mogu biti bolji, cjeli svjet vidi da nisu i da nas sudija krade, - čuj; naši su u bjelim dresovima, a Talijani su tamni, - režim ja na svog gimnastičara. 

-Bogati! - a ja cjelo vrijeme navijam za tamne, - pa zadnji put su naši bili tamni.

-E; vidiš; ovaj put nisu tamni, nego su bjeli, - velim ja njemu zajedljivo, - Dinst nije pomješo boje; zna on dobro ko mu je gurno lovu.

Gleda babo pa će najedared:

-Eno; sudija svir'o prekršaj za nas. 

-Ma kakav prekršaj, - kažem ja njemu, - to on za Talijane svir'o slobodan udarac na liniji šesnaesterca. 

-Majku mu jodlersku, - veli moj babo. 

-E, takog te volim, - ma; samo što to reče; Talijani zabiše. 

-Bem ti život, kad sa neznalicom gledam vaku utakmicu. 

-Znaš; ti se previše sekiraš, a oni su puni para, - opet će moj babo. 

-Ajd' ne zafrkavaj, - kakva lova? - igra se za zemlju, o lovi će mo kasnije. 

Kasnije; bi kasno, odigraše naši nerješeno, a babo ode spavati; k'o da utakmice nije ni bilo; a nas trojica izadjosmo na balkon, gdje smo do kasno u noć  prepričavali utakmicu tugujući za propuštenom pobjedom.

Bila je to vrela junska noć; davne 1968. godine.

Od tada, više ne volim švajcarske sirove, satove i Milka čokolade, a godinama poslije toga stalno mučila me nepravda i kradja, jednog sudije; dunstera, a ime Dinst; nikad više ne mogu zaboraviti.

Eto; tako smo navijali za nas, strahovali da ne crkne televizor naš; Salama; moj buraz, babo i ja; kad je igrala Jugoslavija, a sudio Dinst pojmaš.

CIGANKA BISERA

Ponekad sam je vidjao u našoj ulici i uvjek isto; al, ovaj put hodala je brzim korakom; odmah pokraj kuća, izbjegavajući trotoar; povremeno se osvrćući i provjeravajući da li je neko prati; jer, bila je u tudjem rejonu. Bješe obučena u crvene dimije sa zelenim cvjetnim dezenima i kratki stari braon sako, ispod džepova ocufanih rubova; a na glavi preko čela, zategnuta crvena marama; od istog matrijala kao i dimije. Duboke stare cipele bez pertli upadale su odmah u oči. Preplanula od sunca, pravilnih crta lica, duge crne kose, sa velikim mindjušama i neizbježnim zlatnim zubom, odavala je ljepu ženu, tridesetak i nešto godina. Bisera je bila ciganka sa "Veselog brijega".

Spuštala se u grad s korpom u ruci, pokrivenoj crnom krpom, koja je skrivala svu tajnu pletene korpe. Često je znala pokucati i na naša vrata, a mati joj je uvjek otvarala sprovodeći je na tarasu; jer Bisera je bila veliki pušač, a na tarasi je mogla nesmetano pušiti. Sjedila je na betonu naše tarase naslonjena na zid, s korpom ispred sebe.

-Imam kokicu, hajde da pazarimo, - vidi kako je ljepa, - imaš nešto od muža; kakav kaput; lače; ili cipele? - znaš; dolazi zima, a muž mi nema kaput, - govorila je rastegnutim i melodičnim ciganskim slengom.

-Čekaj da vidim, - reče mati i ode u sobu, te donese staru izlizanu bluzu od vojne uniforme. Ona je raširi ispred sebe; držeć cigaretu u ustima:

-Uh, uh, uh, - ovo ti je staro i izlizano; ajd'; daj mi i lače nadji. 

-Znaš šta; ako ćeš i lače, onda mi moraš dati i deset jaja, - reče mati. 

-Ne mogu; ne mogu ti dati deset jaja za to, - daj mi i cipele i onda ćeš dobiti deset jaja.

-Znaš šta Bisera; uvjek sam ti davala dobru robu i nemoj me varati, - reče mati. 

-Ne varam te očiju mi; tako mi svega; majke mi mile. 

-Evo; imam jedne cipele, - dobre su i nisu puno nošene, - evo; dam ti te cipele, za kokoš, - reče mati. 

-Dobro; evo ti kokica, - izvadi kokoš iz korpe, držeći je za vezane noge; te stavi pred mater, - to drugo neću, - pokazavši prstom na bluzu, - vidi kakva jaja imam za tebe, - ajd'; donesi mi još nešto, - imaš li kaput? - muž mi nema kaput, a zima dolazi, - juče su mi dvije kokice crkle, a djecu moram nahraniti, - ti znaš da dolazi zima, a mi gore nemamo vodu kao vi, - znaš; bolesna sam pa mi treba para za doktora, - jadna sam ti ja, - bole me bubrezi, - imam troje djece, a muž bi još djece, - onaj najmladji mi je najbolji djak u školi i sve petice ima, - tuko me muž juče, što mu nisam kupila cigare, - sve popije što donesem, - imam ti ja setro u Zagrebu rodbinu; nekad odem kod njih, al' -mnogo daleko setro, - ko kažes da je bio? - ona ti ukrala košulju? - ona je loša ciganka i svuda krade, a i laže sestro, - prošle godine je bila u zatvoru, što je pokrala neke ljude, - ne trži sa njom, mnogo je loša ciganka, - znaš sestro, velika nesreća nas je snašla, - sestra mi se razbolila pa je umrla, - nije joj bilo spasa, - troje male djece je ostalo za njom, - oćeš da ti gledam u karte?

-Neću Bisera, - ne vjerujem ti ja previše u karte.

-Oćeš; da ti gledam u fildjan? - upita ponovo.

-Ajde; popit  će mo kavu; pa ćeš mi gledati, - odgovori mati.

Dok je mati pravila kavu, ona je mirno sjedila pušeći cigaretu. Posmatrao sam je; naslonjen na ogradu tarase; a ona me ni jednog časa nije primjećivala ili nešto upitala. Bila je zamišljena i samo je gledala pravo ispred sebe. Za trenutak; iz nutarnjeg džepa izvadi papirnate novčanice; prebrojavajući ih prstima, na kojim su se mogli vidjeti crni nokti i prebaci ih u njedra. 

Odlazivši od nas obeća materi da će opet doći; te kao sjenka nestade izmedju lipa Aleje.

Gledam kokicu, što nam je Bisera ostavila; napravi korak dva; ispruži krila iznad glave; protegnu se i posra nam se; na sred hodnika. 

Kažu; da je za sreću.