ŠTA ĆES SINE DA TI KUPI BABO?

                                                                                                                                                       

Jesen 1955. godina      

Kupio men' babo topić, a babo moj vojno lice; tenjkista; voli ulje, čelik, cjevi, čaure, balistiku, pa još voli matematku, proračunavanje posrednog gadjanja, pa eto; ko tobož' da meni pokaže to čudo od topa. Kupio ga na gradskoj pijaci, a topić; zelenom farbom ofarban, sve cvakti; sjaji se, sa drvenim žutim točkovima i sa mnogo žutih drvenih granata, što im je dno gdje ko biva udarna igla mora da opauči čauru crvenom malom tačkicom ofarbano. Meni drago, meni milo i sve cupkam od radosti; a sjećam se ko kroz maglu, možda imadoh četri godine, al'; sigurno ne više.

Uz'o babo top, izvuk'o ga iz neke kut'je za cipele, pa sa njim na poligon za gadjanje; pravac naš hodnik, a dobro da nije čit'o i dnevnu zapovjest, kao pravi vojnik, a meta, drvena ulazna vrata na drugoj strani hodnika. Taman je još trebalo samo da neko iz vana otvori vrata i udje, pa da ga babo strefi i pogodi u ono, nezgodno mjesto, jer smo tada imali zajednički stan; a moš misliti kako bi se naši susedi obradovali tome, odma tužba, da ih je babo ćeo ubiti, a to ti je odma i incident na nacionalnoj osnovi.

Stavi babo "granatu" u cjev, drvenu naravno, kalibra dvajst milimetara, pa sretan i ozarenog lica, zategne oprugom i top grunu - dum..! 

Vrata zvone, tresu se; a granata se odbi od vrata, kotrlja po hodniku, a men' drago, men' milo. 

-Tata, tata..! - daj malo ja..! - vičem, cupkajuć nogama na jednom mjestu.

-Ajd', ajd', - samo pazi, - polako, - upozorava on mene.

Vučem ja unazad udarač sa oprugom, al' ide teško, pa mi babo pomaže; a ja oči izbekario, k'o pravi nišandžija, čekam siguran pogodak u vrata.  

-Dum..! - tresu se opet velka vrata, a ja mislim, - bog te mazo, tata, tata, kuću će mo srušti, - kolko jako zvoni.

Stara izleti na hodnik pa će:

-Ma jes'ti normalan!? - veli babi, - 'oćes mu oko iskopati sa tim topom..!? - misleć na mene, a babo; vojno lice; odma sluša na zapovjed, sastavi pete, cepnu i kaže:

-Razumem ženo..!

Spremi on taj drveni top u kut'ju i nikad ga više ja ne vidjeh. 

Eto, bilo je to pokazno gadjanje u našem hodniku, jedne hladne jesenje večeri, davnih pedesetih, a men' žao što nemam više topa, što ga babo men' kupio i sve mislim, - ma daće meni babo top, da i ja gadjam, samo da stara ne vidi, - al' nedade babo, nikad više. Stara nared'la, a babo i sluša i izvršava naredjenja.

E..., šta je to bio ljep top; ma, ko pravi; sve imo na sebi, čak i onaj dio što se lafet zove, pa ga moš prikačit za vuču, a onda babo i biciklo imo, pa smo mogli nama na Manjaču, na gadjanje, samo; stara nikako da napiše tu prokletu "Dnevnu zapovjest", a bez tog'; nema gadjanja.

Možda je babo top kupio sebi, a staroj reko, k'o fol meni, a ona ga prokužla. 

Nijo bilo planirano i nije bilo dnevne zapovjesti, o kupnji jednog drvenog topa, jer, znala je stara da top može oko iskopat, a moja stara je znala sve i da je ona bila neki komandant, ovog zadnjeg rata sigurno ne bi bilo.

NA LJEVU NOGU

Čitam ovih dana na Internetu; neki naš čovjek, obrazovan; po struci vrlo cjenjen, a usput rečeno, akademski gradjanin, ušao prvo u verbalni, a poslije i fizički okršaj sa tinejdžerom, a bilo ih je više, koji su igrali fudbal, u gradu i na sred ulice. Razlog zbog kog su igrali na sred ulice je kako piše protest. Malo, sutra. Znam pouzdano, da momci tih godina ništa ne rade iz protesta; nego iz inata.

Situacija bizarna, a problem riješiv i na licu mjesta, ali za to postoji u pravnim državama i način, na koji se to riješava, tim prije što je cjenjeni gospodin baš iz te struke, koja se koristi ustavnim i zakonskim normativima, da bi dokazao da djavo nije crn i da je malo bijel i da netko nije kriv, nego prav i obrnuto, te da mora poštivati ustavne i zakonske odredbe, u svim slučajevima, bilo da se radi o vlastitom interesu ili tudjem.

Nisam bio očevidac i ne mogu na osnovu pisane riječi, a često puta novinara koji su naklonjeni jednoj ili drugoj strani, da donesem valjan zaključak, al; u ovoj priči to i nije toliko važno, koliko je važno, da je u ovom slučaju dotični gospodin stvar uzeo u svoje ruke i riješio problem, na svoj i na najgori način; ošamarivši jednog momka, koji mu se pokušao suprostaviti, oko naguravanja kontejnera, a koji su derani postavili da vozila ne prolaze ulicom, dok oni igraju nogomet. Naizgled; riješio problem, ali mislim da je sebi tek sad napravio, problem, jer piše da je i policija pravila zapisnik.

Kroše je sjevnuo u bradu, momka tinejdžera, a epilog svega će mo čitati u nastavcima. Na kraju će slučaj po svoj prilici proći nekom zadovoljštinom, mimo suda u korist momka, a na sreću gospodina. Ne tvrdim, nego samo pretpostavljam, jer, miriši na to. Šahisti bi rekli; remi.

Šta je pisac htjeo da kaže? Pisac je htjeo da kaže, da u takvim situacijama i u svim drugim situacijama, uvjek razum mora da prevlada, prije svakog pokušaja nasilnog riješavanja problema, bez obzira o kome se radi i bez obzira o čemu se radi. Akademski gradjanin je nešto što mnogi nose sa ponosom i znaju da nose, a mnogi koji jesu akademski gradjani i ne znaju da su diplomiranjem to i postali, ili im je lakše da to ignorišu, budući da ne žele nositi još jedan teret, pored onog što struka traži. Akademski gradjanin mora da nadje pravi, adekvatan, odgovarajući, način, za sve situacije i za sve vrste komunikacije, bez obzira o kome se radilo, jer se podrazumjeva da je "osposobljen" edukovan da komunicira na svim nivoima i sa svim socijalnim grupama i pojedincima. Nije tu potrebna neka posebna vještina i mudrovanje. Budi kulturan i već si puno napravio. Kulturan čovjek nikad neće ući u verbalan konflikt, a još manje u fizički. Emocije rade, al; to imamo svi. Nekulturan ih ne kontroliše, a kulturan; onoliko koliko je kulturan.